...
Наша крила трепере, ми остављамо Земљу, клупче
Ариаднино се одмотава. У нашем силном лету ми смо већ у првој његовој секунди
оставили далеко, далеко иза наших леђа цео наш планетски систем, наше птичије
гнездо. Видећете зашто га тако зовем. Око нас преовлађује мрак, сунчана
светлост бледи и гаси се. Са свију, баш са свију страна, обавило се око нас
звездано небо као каква огромна лопта. На њему трепере безбројне звезде, а око
тога потпунога неба, које се не ослања ни на какав хоризонат, обавила се млечна
стаза као гривна оплетена из ситног бисера.
Звездана јата која смо постепено виђали са
Земље, сада су нам, сва одједном, на видику. Ено, оно је велики медвед, оно је
Орион, оно Касиопеја. Сада видимо и сва јата јужнога неба; онде је Јужни Крст,
онде Лађа Арго са њеним једрилима, оно је Центаур, а оно Јужна Круна. Са Земље
смо увек видели само пола васионе, а сада је видимо целу.
Изглед тих звезданих јата, и поред нашег
помереног стајалишта, није се променио, само у јату Ловачких Паса видимо једну
нову звезду. То је наше Сунце!
Звезда као и остале звезде, ништа друго.
...
Kupite knjige Milutina Milankovica - Kliknite na sliku
No comments:
Post a Comment