Milovan Danojlic - Naivna Pesma - O Jovi Zmaju (Odlomak)

Пропевавши о деци и за децу, Змај је, први код нас , уобличио једну целовиту, радосну визију, а срећу постојања узнео до врховне философије. Глас елементарне радости пред непорецивом лепотом света, пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних збивања у жиботињском свету, због тајни којима се никад не начудити, склоност ка разјашњавању и поучавању глас дечји и глас о деци, потврдио се као једна од могућности модерне поезије... Змај нас је, на самом почетку живота, учио да је светлост добра, а живот задивљујућ. Свет је заносан зато што је такав какав је:

Oнде поток,

Онде цвет;

Тамо њива,

Овде сад;

Ено сунца,

Ево хлад.

Толиком здрављу, толикој радости и добродушности, ми данас можемо да верујемо само у дечјој поезији. Зато су се наведени стихови, првобитно писани за одрасле, сами преселили у њу. 

Dragisa Vasic - Rekonvalescenti (Odlomak)

И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом. А горе, на узвишици, седам црних павиљона све више тону у глибу. Раскаљале се стазице од шљунка, свуда житко блато са разгаженим кречом, и безброј мутних пенушавих олучића, као по орању, кркоре између блатњавог жутог лишћа. Сву да пиштољина, трагови стопа пуни воде, зидови мокри и стабла великог дрвећа покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на барјацима, прокишњавају павиљони и душа подрхтава од влаге и студени. А доле, у равни дави се варош у потопу магле, и само штрче кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима, као у поплави.

Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕtephenѕon улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала.

Онда реконвалесценти, увијени у ћебад и шињеле и захвални Богу што нису у рову, прекидају полугласне разговоре о свачему и подижу бледе главе.

Она журно скида свој огртач од гуме, па шал, и у белој припијеној кецељи прилази првим креветима. 

...

Milovan Danojlic - Naivna Pesma - Ogledi i Zapisi o Decijoj Knjizevnosti (Odlomak)

...

Дете као читалац занимљив је проблем, али излази из круга тема које нас овде превасходно занимају. О том проблему најчешће се говори произвољно и нестручно. Ми детету према потребама и приликама приписујемо жеље и тежње по нашем укусу, узносимо његову замишљену душевну чистоту да, потом, те лепе претпоставке наметнемо и дечјој песми. О детету као читаоцу са сигурношћу би могли да говоре педагози, социолози, психолози, библиотекари, и то на основу промишљених испитивања. Са њиховим се изучавањима дечји песник може упознати, али та врста обавештења тешко да ће утицати на његово надахнуће. Али она нам могу помоћи да се ослободимо неких заблуда, што није неважно.       

Наивном се песмом дете не може васпитавати на онај начин који би педагозима највише одговарао. Тачно је да се стихована поука боље памти, али између мнемотехничких олакшица и поетске спознаје зјапи непремостив јаз. Стихоклепци који су се потчинили педагогији и њеним лепим намерама јасно се разликују од оних којима је дечја песма стваралачко опредељење. Њихове лоше песмице плод су срачунатог прилагођавања једном наоко примењеном песничком жанру. Васпитавању у ужем смислу песма не може служити... Начела педагогије су једна, поезије друга. Ако се, остварени понаособ, њихови резултати у неким тачкама могу додиривати, препоручљиво је, и за поезију и за педагогију, да своје тежње остварују независно једна од друге. Исто тако, није потребно распиривати нетрпељивост између једног и другог приступа детету. Изворна и чиста дечја песма не може бити неваспитна. Добар педагог увек ће се моћи њоме послужити, а да је притом не повреди. Уметничку лепоту не треба поучавати истини, моралности и племенитости, пошто нас она сама тим начелима и осећањима дубоко надахњује.

Предуслов постојања дечје песме је лакши, слободнији приступ стварима и речима, и нехат према Литератури; услов њеног даљег опстанка је нестицање навика. Навике најчешће стиче ако се искључиво усмери према детету-читаоцу. Дечји песник се искључује из једне пренапорне игре да би био ближи себи и својој вокацији; али се поново, бесповратно губи ако се, накнадно, снађе као дечји писац, ако се извешти и постане „стручњак” на том, нижем нивоу.

...

Milutin Bojic - Oci

ОЧИ

Муче ме твоје очи никад сталне,

Час смртно црне, час кô осмех нежне,

Час модро плаве, зелено опалне,

Кристалне

И меке као пахуљице снежне.

Њин господски поглед свуд ме прати.

Ја бивам нема и безвољна лутка

Изнад које се низ облака јати,

А пати

Што крв ће твоја у њу да се утка.

Чујем реч њину кô властиту грижу,

У звездама их видим кад се роде;

Челичне, оне до кости ми стижу

И сижу

Разорне, мутне кô пролетње воде.

Неизгладиве као вечно клете

Пољане, које мртве усе згрћу,

За туђи ујед на мени се свете

И прете

Те очи које не тамне ни смрћу. 

Milutin Bojic - Jezera

ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,

Кô језера су где се оцртава

Предзимско небо, што над њима спава,

И мрке тисе, што се над њих сагле

Кô трепавице. Да ли тугу таје

За вечним сунцем које им се скрива,

Или се на дну њином борба збива,

А врх њих само зимске звезде сјаје?

Туђ поглед као сен преклизи њима,

Жуди се распу у колуте дима.

Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине,

Преко гробова, кроз светост тишине,

Кô позив чујем нови звук ветрова.