Milutin Milankovic - Kroz Vasionu i Vekove (Odlomak)

...

Наша крила трепере, ми остављамо Земљу, клупче Ариаднино се одмотава. У нашем силном лету ми смо већ у првој његовој секунди оставили далеко, далеко иза наших леђа цео наш планетски систем, наше птичије гнездо. Видећете зашто га тако зовем. Око нас преовлађује мрак, сунчана светлост бледи и гаси се. Са свију, баш са свију страна, обавило се око нас звездано небо као каква огромна лопта. На њему трепере безбројне звезде, а око тога потпунога неба, које се не ослања ни на какав хоризонат, обавила се млечна стаза као гривна оплетена из ситног бисера.

Звездана јата која смо постепено виђали са Земље, сада су нам, сва одједном, на видику. Ено, оно је велики медвед, оно је Орион, оно Касиопеја. Сада видимо и сва јата јужнога неба; онде је Јужни Крст, онде Лађа Арго са њеним једрилима, оно је Центаур, а оно Јужна Круна. Са Земље смо увек видели само пола васионе, а сада је видимо целу.

Изглед тих звезданих јата, и поред нашег помереног стајалишта, није се променио, само у јату Ловачких Паса видимо једну нову звезду. То је наше Сунце!

Звезда као и остале звезде, ништа друго. 

...

Kupite knjige Milutina Milankovica - Kliknite na sliku 

Milutin Milankovic - Kroz Carstvo Nauka - Odlomak

Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самога сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.

Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило њиховом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних!

Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине. Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем. 

...

Kupite knjige Milutina Milankovica - Kliknite na sliku 

Branislav Nusic - Autobiografija (Odlomak)

...

Сећам се да сам једанпут, на часу опште историје, добио питање:

— Дедер, реци ти мени имена девет митолошких муза?

Ја сам према богињама лепих вештина имао нарочитих склоности и трудио сам се, више но иначе, да ту лекцију добро научим, па ипак нисам упамтио име једној од њих и мој је одговор гласио:

— Ерата, Калиопа, Клија, Мелпомена, Полимнија, Талија, Терпсихора, Уранија и Хипотенуза.

Уосталом, нисам ја једини био коме су хипотенуза и катети пореметили нормално расуђивање. Било је и других који су, учећи математику, потпуно забрљавили. Један мој друг, неки Ненад Протић, назвао је основаоца француске династије Људевитом Катетом и упорно је остајао при томе да су сви француски Лујеви—Катети.

Та хипотенуза постала ми је толико одвратна да сам је почео сматрати као реч која, бачена некоме у лице, може значити само увреду и ништа друго. Тако сам је ја једанпут и применио и због те примене имао тешких неприлика у породици.

Дошла нам је била у госте нека стрина, једна зрела девојка од четрдесет година, која се није удала јер „није смела да се одважи на то“. А та неодважна стрина била је иначе необично досадно створење, која је засипала питањима као мећава и која се интересовала за све, почевши од питања: ко свлачи митрополита увече кад хоће да легне, па до питања: да ли кокошка осећа извесну пријатност кад снесе јаје?

И таква једна стрина и са таквим навикама пала ми је у кућу баш кад сам се спремао за поновни испит из математике и кад ми је глава врила од разних синуса, косинуса, конуса, паралелопипеда, сегмената, тангената итд. Подносио сам, докле се дало подносити, да ме засипа сметовима питања, али кад ми досади, кад неодважна стрина преврши сваку меру, прекипе нешто у мени и, да би је каквом тешком увредом ућуткао, ја дрекнух:

— Ви сте хипотенуза! 

...

Kupite knjige Branislava Nusica - Kliknite na sliku

Stevan Raickovic - Na septembarskoj plazi u Herceg Novom 1991. godine

НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991. ГОДИНЕ

Не знам да ли да стојим?

Не знам да ли да бежим?

(Ја се помало бојим

На овом песку где лежим.)

Да ли да кренем Богу?

Или окренем врагу?

Да макнем некуд ногу

Ил стојим у свом трагу?

Сам насред пуста жала

Са главом која стрши

Под сунцем што је лоче:

Као у зеву ала

Ја чекам да се сврши

И ово што не поче.

Kupite knjige Stevana Raickovica - Kliknite na sliku

Vuk Milicevic - Bespuce (Odlomak)

...

Али овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе, кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта. Гурнули су га у школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један живот у који кад је загледао, он се згрозио, ужаснуо, тргнуо. И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му је неприступачан. И он је застао, остао тако стојећи, не идући ни напријед ни натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја.

...

Rastko Petrovic - Afrika (Odlomak)

...

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео од госпођице Н. Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је.

Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују. Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао. Величанствени пљусак, какав скоро стално наилази на брод кад се овај приближи Екватору. Муње су осветљавале, љубичасто и електрично плаво, савршено мирну пучину шибану страшном кишом. Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде.

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових. „Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког брака. Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се, не одвајајући се од њих, почео несвесно враћати европској цивилизацији. Данас сам ја у односу са црнима скоро исто толико друга раса колико и ви. Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете. Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота. Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ 

...

Jovan Ducic - Prica o Jakom

ПРИЧА О ЈАКОМ

На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец.

Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са благословом. Јер она не зна за правду него за силу. 



 
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku

Jovan Ducic - Crna Pesma

ЦРНА ПЕСМА

То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети, пуни болне носталгије.

Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црнобеле, певале су јој неки тамни напев с мора.

Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.

А када је, први пут обучена у белу свилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором, над којим је мрки чемпрес шумио дугим црним шумом, —

Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.


 
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku

Jovan Ducic - Covek i Pas

ЧОВЕК И ПАС

С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским путем изнад језера пео сам се те вечери на брег. Киша је затим неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму. Наличио је на пут који води у други свет.

Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле.

Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.

А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.

 
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku

Jovan Ducic - Senka

СЕНКА

Иде сен моја поред мене,

Огњена сабласт и џин модар;

Преда мном као вођ без смене,

Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,

За шумом већ ме опет чека;

Пред праг ће цркве збуњен стати —

Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,

Тај говор неба речју тамном!

Докле ће ићи и што траје —

Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,

А сен и човек, два близанца,

На раскршћу ће неком стати

Да оба збаце терет ланца...

Но тражиће се, док дан сија,

Две судбе вечно сједињене:

Сенка од земље безмернија,

                                             И човек лакши и од сене..


 
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku

Mileta Jaksic - Veselo Je...

ВЕСЕЛО ЈЕ...

Весело је младо јутро,

Птице дижу грају,

Шума листа, трава гори

У сунчаном сјају.

На мом крилу започета

Тужна песма стоји;

С белог листа гледају ме

Црни јади моји.

Нада мном се ветрић наг'о,

Па у строфу вири

- „Веселије!“ шапну, - духну

Па листак отпири...

Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

ХХХI

Ала су нам срца близу! —

Слушај, драга, тишина је,

По куцању рекао бих,

Заклео б’ се једно да је.

Ох, како би била празна,

Једно друго да не чује!

Двоје груди, два су срца, —

Једно друго допуњује. 

Kupite knjige Jove Zmaja - Kliknite na sliku

Nikola Tesla - Moji Izumi (Odlomak)

"До које је мере машта играла улогу у мом детињству могу да илуструјем још једним чудним искуством. Као већина деце волео сам да скачем и силно сам желео да се одржим у ваздуху. Понекад је јак ветар пун кисеоника дувао с планина и поигравао се са мојим телом, које је било лако као да је од плуте, а ја бих скочио и дуго лебдео у простору. Било је то чаробно осећање после кога је следило горко разочарење пошто бих доцније схватио да је заблуда.

У том периоду у мени су се стекле многе чудне склоности, нетрпељивости и навике, од којих неке могу да припишем спољним утисцима, а неке ми остају необјашњиве. Снажну одвратност сам осећао према женским минђушама, док су ми се други делови накита као што је наруквица, допадали мање или више, зависно од својих облика. Када бих угледао бисер, готово бих добио напад, али ме је зато фасцинирао сјај кристала или предмета оштрих ивица и равних површина. Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао било где у кући, осећао бих се веома нелагодно. Чак сам и данас осетљив на неке од тих непријатних надражаја. Када испустим мале комадиће папира у посуду пуну течности, редовно у устима осетим неки необичан и одвратан укус. Бројао сам кораке у шетњи и израчунавао запремину тањира за супу и шољице за кафу и залогаја хране - друкчије не бих могао да уживам у јелу. Све радње и поступци које сам понављао морали су бити дељиви са три и уколико бих погрешио, био сам принуђен да све почнем од почетка, чак и ако је за то било потребно неколико сати. "

Kliknite na sliku da biste kupili knjigu Nikole Tesle

Branko Radicevic - Ukor

УКОР

Где си, душо, где си, храно!

Где си, данче мио?

Где си, сунце огрејано?

Где си досад био?

Та синоћ се теби млада

Баш зацело нада'!

Сунце зађе - паде тама

А ја остах сама!

Ала љубиш, моје лане,

Ала грлиш славно!

Љуби, грли, док не сване

Та већ неси давно!

Већ недеља дана прође

Како ми не дође!...

Јао злато, тако т' Бога,

Та како си мога'?!

Kupite knjige Branka Radicevica - Kliknite na sliku

Milovan Danojlic - Pesma o Babi Koja Pliva Pored Save

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ

Гледам, гледам, не верујем својим очима:

Једна баба у марами насред Саве скочила.

Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?

Ено жене, насред Саве, ено мараме!

Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси:

Кад је врело, свак би главу да у води покваси!

Па се баца у загрљај Сави, Морави

И на глави покривало тад заборави ...

У бабе је повезача красна, прикладна,

И зато се не одваја од ње никада ...

Црвена, по рубу бела, с плавим шарама

Посред Саве, ко застава, вијори се марама!

А ја гледам, са обале, гледам, па ми је

Цео живот данас лепши због те шамије.

Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију,

А вода нас, све заједно, носи у недођију. 

Kupite knjige Milovana Danojlica - Kliknite na sliku

Kindle e-reader za citanje elektronskih knjiga

Kupite Kindle na Amazonu

Hajnrih Hajne - Lirski Intermeco (Odlomak - Prepevao Aleksa Santic)

3

Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно,

Волио сам некад заносно и страсно;

Сад не волим више, ја сад волим једну,

Волим ону медну, ону слатку, чедну,

Јер је она сама миља извор цели,

И сунце и ружа и мој љиљан бели. 

Kupite knjige Alekse Santica i Heinrich Heine-a - Kliknite na sliku

Djura Jaksic - Staze

СТАЗЕ

Две преда мном стазе стоје:

Једна с цвећем, друга с трњем;

Гвоздене су ноге моје —

Идем трњу да се врнем.

Ја уступам цвећа стазе

Којима је нога мека;

Нек’ по цвећу жене газе,

А трње је за човека!

1856. 

Kupite knjige Djure Jaksica - Kliknite na sliku

Preporucene Knjige - Konstantinovo Raskrsce - Dejan Stojiljkovic

Prema legendi, klinovi kojima je Isus Hristos bio prikovan za krst nestali su nakon Njegovog vaskrsenja. Jedan je umetnut kao deo u kruni, drugi je stavljen na vrh koplja, a treći je pretopljen u sečivo mača... Onaj ko bude imao u posedu ove tri stvari zavladaće svetom. Ista legenda kaže da se treća sveta relikvija nalazi na Balkanu, na jugu zemlje koju potresa građanski rat, u gradu gde je rođen Konstantin Veliki.


PROCITAJTE ODLOMAK

Kupite knjige Dejana Stojiljkovica - Kliknite na sliku

Jovan Jovanovic Zmaj - Noc

НОЋ

Рујна зора јесте лепа,

А данак је радост права,

А вечер је тако мила —

Ноћу ваља да се спава.

Ал’ ако се кадгод из сна

Ти пробудиш, с одра скочи

Па погледај кроз прозора

Дивну слику мирне ноћи.

Ти погледај ћилим ови,

Ким нас ноћу Бог покрива,

Трудна тела душа чиста

Да што слађи санак снива.

Нагледај се те милине

Па се диви вишњој моћи:

Богу зоре и вечери,

Богу дана, Богу ноћи.

»Невен« 1881. 

Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici LIX

LІX

Ти ме питаш, што те гледам,

У душу ти поглед журим;

Ти ме питаш, што те гледам, —

Гледам, гледам — па зажмурим.

Ти си онда дете била,

Ја те нисам ни познавô,

Кад сам снио цветак неки,

Цветак кој’ сам обожавô.

Онај цветак — твоја слика,

Онај мирис — душа ј’ чиста, —

Не срди се, јање моје,

Кад ти кажем: ти си иста.

зато жмурим, зато гледам,

Да ми каже ноћ ил’ дан,

Ил’ је био санак јава,

Ил’ је ова јава сан. 

Kupite knjige Jove Zmaja - Kliknite na sliku

Laza Kostic - Medju Javom i Med Snom

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Cрце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?

неуморна плетисанко

што плетиво плетеш танко

међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,

шта ти мислиш с плетивом?

кô плетиља она стара,

дан што плете, ноћ опара,

међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,

убио те живи гром!

што се не даш мени живу

разабрати у плетиву

међу јавом и мед сном!

Kupite knjige Laze Kostica