Jovan Ducic - Senka

СЕНКА

Иде сен моја поред мене,

Огњена сабласт и џин модар;

Преда мном као вођ без смене,

Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,

За шумом већ ме опет чека;

Пред праг ће цркве збуњен стати —

Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,

Тај говор неба речју тамном!

Докле ће ићи и што траје —

Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,

А сен и човек, два близанца,

На раскршћу ће неком стати

Да оба збаце терет ланца...

Но тражиће се, док дан сија,

Две судбе вечно сједињене:

Сенка од земље безмернија,

                                             И човек лакши и од сене..


 
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku