С
почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским путем изнад језера пео сам
се те вечери на брег. Киша је затим неосетно расла, постајала крупња, црња и
леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму.
Наличио је на пут који води у други свет.
Наједном се зачу шум, ход. На
малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас.
Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били
уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком
прамену магле.
Кола су напорно одмицала напред.
Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао,
бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави
потоци и шумили невесело.
А када скренуше у помрчину, није
се више распознавао човек од пса.
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku
Kupite knjige Jovana Ducica - Kliknite na sliku
No comments:
Post a Comment