...
Али овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе,
кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и
скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од
свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта. Гурнули су га у
школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати
корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један живот у који кад је
загледао, он се згрозио, ужаснуо, тргнуо. И пошао је натраг кад већ више
мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му
је неприступачан. И он је застао, остао тако стојећи, не идући ни напријед ни
натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко
сву биједу и глупост свога положаја.
...
No comments:
Post a Comment