То
је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескоријалу; то је
било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети, пуни болне
носталгије.
Кад су се с пролећа враћале ласте
у своме калуђеричком оделу од свиле црнобеле, певале су јој неки тамни напев с
мора.
Певале су јој, јер је она волела
њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње
са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.
А када је, први пут обучена у белу
свилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором, над којим
је мрки чемпрес шумио дугим црним шумом, —
No comments:
Post a Comment