Rastko Petrovic - Afrika (Odlomak)

...

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео од госпођице Н. Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је.

Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују. Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао. Величанствени пљусак, какав скоро стално наилази на брод кад се овај приближи Екватору. Муње су осветљавале, љубичасто и електрично плаво, савршено мирну пучину шибану страшном кишом. Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде.

Вуије је причао да је првих година живота у савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити „месо“ којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових. „Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само што сам у свој „бели“ брак уносио потпуно менталитет црначког брака. Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила. Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се, не одвајајући се од њих, почео несвесно враћати европској цивилизацији. Данас сам ја у односу са црнима скоро исто толико друга раса колико и ви. Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете. Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота. Кад кажем био сам црнац, хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново у шта се формирао мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ 

...