Који
очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони
зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе?
Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самога сна, покушасмо да се
спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а
остали се разбегоше из вароши.
После недељу дана непријатељска војска уђе у
Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше
варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда
из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у
варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан.
Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва
наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој
нађе смрт чувар зграде.
Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и,
преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се
зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена
штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима
леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на
том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је
баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500
комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се
приступило њиховом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех
пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у
гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси
толико невиних!
Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах
сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби
коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине. Кад стигох пред своју
кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а
прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од
усељавања немачких војника. Зато се у њој осетих као што се човек осећа код
своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на
сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље
могао и почех да размишљам шта да почнем.
...
Kupite knjige Milutina Milankovica - Kliknite na sliku
No comments:
Post a Comment