Греју
ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима
спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле
Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се
скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде
сјаје?
Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу у колуте дима.
Очи, ја у вас тонем препун снова,
Мир пружате ми, докле из даљине,
Преко гробова, кроз светост
тишине,
Кô позив чујем нови звук ветрова.
No comments:
Post a Comment