Муче
ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час кô осмех
нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
Кристалне
И меке као пахуљице снежне.
Њин господски поглед свуд ме
прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати
Што крв ће твоја у њу да се утка.
Чујем реч њину кô властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу
Разорне, мутне кô пролетње воде.
Неизгладиве као вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете
Те очи које не тамне ни смрћу.
No comments:
Post a Comment